PESMA O KERUŠI
U svitanje, u pojati niskoj
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.
Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.
Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.
Mučeći se da ima priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.
Kad se natrag vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.
Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.
Nemo, kao od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.
KROZ SRBIJU I SVET MISLI
Sunday, July 17, 2011
Tuesday, January 12, 2010
Monday, January 11, 2010
Vojislav Ilić
U poznu jesen
Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
U poznu jesen
Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Subscribe to:
Posts (Atom)